Музика, певање које не престаје

Певање има ту драж да заиста заборавиш где си шта си само осећаш ко си

Излази и извире из тебе твоја суштина  твоја борба твоја љубав, агонија и снага

Кад се само сетим каква провиђења пролазе, игре светлости и падање у благи транс, не могу да верујем да сам се одрекла тог живота, пробе два пута недељно, бенд као породица, заједно пијемо кафу, пиво, заједно правимо храну, заједно слушамо музику, заједно се у глас  смејемо и свађамо…онда неком само сине идеја, кренемо да импровизујемо без икакве тежње да то касније постане песма, једноставно се лудирамо без пардона без устезања и страха и тада у том тренутку настаје чудо, постајемо једно, звучимо апсолутно синхронизовано и све добија смисао

Срећа

Јутрос возим тако и нешто размишљам
баш ме добро служи ауто, што бих куповала нови
боље да уштедим за кућу
онда се сетим како сам опет сањала кућу у Струмици и размишљам шта то подсвест покушава да ми каже, па та кућа је одавно продата а ја је живо сањам као да сам и даље власник...да ли је могуће да и кућа има душу?
Јутрос ми се учинило да су сви људи добри и да је пуно љубави, која нам измиче. Највише сам мислила на своју ћерку, колико ми недостаје и колико ли ја њој недостајем? Још сам размишљала да ли бих могла само од писања да живим?
Време би ујутро користила за писање, поподне бих кувала и расла уз ћерку, увече бих размишљала како даље да наставим причу коју сам ујутро започела и са том  мишљу бих легла, онда би ми у сну дошао неки одговор или идеја и ујутро бих то одмах бацила на папир док је вруће. А, какав план, па дивота, милина, срећа....

Смех

Данас ме баш ухватило смејање неко
 не могу да престанемммААммм мних...
још на јутарњем састанку ми се прикрао и почео да пушта смешне идеје
на пример визија  мог директора  у лику Љигнослава
увек спроводи неку правду и тражи  истину,
па тај неки стандард који не можемо да нађемо, то ме подсетило као на сцену из научно фантастичног филма, нема нигде Стандарда а допис који смо допбили се позива на њега, ахахахах, као сцена из серије досије Икс,
Боже питам се откуд толико озбиљности
како су то тако неважне ствари запоселе људе,
да,онда је било речи о некој државној комисији и о извештају комисије из 1989 год
а наш директор је рекао како си ти људи сад већ пензионери и као какве ми вајде имамо од њих а аја сма праснула у смех, сузе су ми потекле, сви су ме погледали као шта ми је и нико није знао узрок и нико није могао да претпостави да сам у том тренутку замислила сцену како Сунђер Боб одлази са Патриком у старачки дом да посети своје хероје за које верују да су још увек способни да се боре против неправде
па мислил стварно нестварно
сутра ћемо се позивати и на мртве
њихова дела и речи
наравно да хоћемо, па нисмо ми попили сву мудрост овог света, записник је увек био и остао оно што и јесте, садржај са неког састанка...бла, бла, бла....тако неважно, Боже мој. шта ми је данас!

Развод

Колико сам се пута развела од тебе

Што у мислима

Што у души

Што у сновима

Први пут је било најболније, потекле су истинске сузе

А сада, сада је та помисао мање болна, идеја је већ прихватљива, заживела је, толико пута премештана и измештена из удова у стомак, из стомака у срце, из срца у леву мождану кору мозга, па у јетру, до очију и очај нестаје.....погледам се и обришем суза, а сада суза више нема...

if  you can express sorrow
so that anyone can sympathy with you,
if you can show beauty
so that  poor man can stand before it and sigh,
if you can make this world wonder why
than you belong to everyone and anyone,
if you sing and leafs grows from your sweet sound
than you can imagine how strong your will could be
but and how weak the man is
if you can hold long enough
you will finally understand
we are the light
and stars
and dog on the street

and all that you can be

Тихо тише, тихо тише, ко падање кише

Кад пада киша

Ја пишем

Сањала сам синоћ

Жену коју си некада волео

А можда је и још увек волиш

Моја сећања допиру много даље

Видим и оно што само ти мислиш да знаш

Чујем ветар и после толико година

Танке нити којима смо повезани

Истанчане душе наше

 Нежне плахе душе наше

Препуне љубави

Препуне музиком

Сви смо обасјани

А ипак тако сами

Тамо негде знам

Постоји брат мој по души

И он зна за мене

Ту негде крај мене

Је брат који ме слуша и чује

И опет душа бива испуњена надом

Колико мало времена смо заједно

Како је кратак дан за преплитање мисли

Како је дивна ноћ, спокојна за сусрете у сновима

Ми смо фини облици

Који се мењају као облаци

Створени да дајемо и стварамо