среда, 2. децембар 2015.

Писање


Мислим да ће све више људи почети да пише
то ће постати благотворно и једино средство комуникације
јер разговор као непресушна људска потреба или дијалог са другим бићем неће постојати, неће бити могућ,
 "Како пронаћи саговорника",већ видим  један од могућих наслова неког бест селер приручника, или на пример   "императив данашњице- остварити смислен дијалог" итд.
Шта мислите да је ово немогуће, па и мој деда се смејао када су му рекли да ћемо воду за пиће куповати!
Разговор и размена осећања и мисли изумире, данас постаје претенциозно да износите отоврено своја осећања а  слушање другог људског бића је постало питање времена и организације...
Некада се сматрало    врлином и  основном културом да саслушате свог саговорника, да размените топле речи, да без устезања кажете оно што вам је на срцу а не у глави
Људи су  лишени да буду људи и комуницирају као некада, одузели су нам то право и поробили нас новом технологијом.
Зато су људи и престали да говоре шта осећају већ говоре само оно што не мисле како не би дошли у ситуацију да кажу шта мисле јер би онда то довело у питање и шта осећају...

Остала сам сама са белим чистим папиром  и жељом да све лепо кажем и да само неком испричам и ништа више, ипак је битно да постоји неко ко ће да нас чује, тада засигурно знамо да постојимо, тада смо сасвим сигурно да смо још увек живи...

среда, 21. октобар 2015.

Majka


 
Јутрос сам се пробудила пре аларма, тихо на прстима ушла у тоалет,  и пре него што сам се умила, погледала сам се у огледало, и нисам веровала својим очима, драге моје, веровале или не једног дана ћете се пробудити, погледати у огледало и препознати своју мајку…

Да, видела сам своју маму у себи, препознала  исти уморни поглед који се вуче, и који као да се нешто  пита, збуњена лица, поглед који ће се ускоро чим будем чула глас деце развући у широки осмех, и одмах схватити шта треба да уради и више се не пита већ зна!
Боре међутим и даље остају ту где су биле и пре, боја лица се такође не мења, факат да сам матора  ме не плаши толико, колико ме поражава чињеница да сам себи давно још обећала да не ја нећу личити на своју мајку и нећу изговарати исте фразе и нећу никог кривити што су деца таква кава су...бла, бла, трућ, пуј, паји не важи више госпођо, жао нам је госпођо, то сте ВИ, да, да све сте то успели да постигнете.

Ја сам једна од оних која слави своје године, и никад се не бих вратила 10 година уназад, ја  тек сад осећам неко необјашњиво смирење, моћ и донекле захвалност на свему, иначе да се вратим на оно малопре, то јест, сама чињеница да сам тек сад  кад сам и сама постала мајка  препознала  своју мајку  у себи уствари гми овори колико сам  назрела и размажена и себична и до те мере сигурна у своју исправност да мислим да ми треба једна добра психотерапија да ме онако мало окрене наопачке па да ме трес трес тресе, док коначно не признам да сам се огрешила, јооој мајко мила, колико сам се само пута огрешила, и колико пута још е неправедно осудила, осујетила и изневерила мислећи да сам Богом дана ја њена ћерка најпаметнија……епа ево, сад седим и  смејем се   и питам се  да ли је могуће да сам  толико налик њој, својој мајци?

уторак, 13. октобар 2015.

Октобар


Јутро у октобру и

Оно што ми треба

Коначно мир

Деца су преко реке и не чујем вику цику писку нити јеку.

Како се ствари  понекад чине компликованим, нејасним и немогућим.

Како се јадно осећа човек  кад не може  да докучи одговор и нађе решење.

Како је тешко бити слободан кад си мајка,сестра,тетка ћерка, колико обавеза колико будности колико челичности треба да има једна жена, која је мајка, жена, сестра, тетка и ћерка.

Неко ће рећи, па све је то успут, иде редом, тако то мора, тако  треба, шта си ти мислила лако је?

Богме сам мислила да је лакше и да није вако компликовано морало бити, раније се знало кад си непослушан добијеш по дупету, одеш у своју собу умириш се поразмислиш мало и не правиш више глупости, а моја деца ето жао ми да их физички казним, па ми се попну на главу па онда вичем, онда скачу по троседу, онда се гурају падну повреде и кукају и шта има да их казним кад су већ кажњени па плачу углас, ћерка је грлата на мајку, то јест мене па се чује верујем на трећи спрат, а овај мали петлић онако кука ко бебци кад хоће сику и да их узме неко у наручје, тако траје та песма док се нешто друго не деси, онда сам ја кловн или баба рога, па кренем да их мучим и мазим да забораве на ударац главом у главу, уместо плача се чује смех, сад опет крећу да ми се пењу на главу, свиђа им се игра и нема ништа од купања или вечере или скупљања играчки, значи неко мора да попусти, да неће можда неразумна деца, нема шансе, ко ће други него ја, мајка, јел те ја морам све и сваког да разумем. Сваки дан морам да разумем, да праштам, да дајем, да слушам, да пазим, да бдим, да заборавим на себе.
Али да се вратим на свој мир, ево га, коначно мир, и тишина, тренутак тишине вреди више од јутарње кафе, тренутак тишине који је мој и само  мој и  кад коначно могу да ослушнем себе.

уторак, 29. септембар 2015.

Роб


Роб

Не могу више. Читам изнова, враћам се, опет не разумем, просто није до мене , то што читам  није део мене, трудим се да схватим али информација и даље виси и чека да пређем на следећу реченицу. Читам даље, исто као и пре, још дубље пролази вест која говори мојим досадним гласом: „тебе ово не занима“, питам се  кога уопште  занима, чему толико информација, да ли то уопште неко чита?

Овако се постаје роб, нешто не разумемо, али его не жели да прихвати да нешто не разуме и зато жваће и гута и жваће и гута и тако једно 100 пута док не свари целу идеју и почне да прихвата да да тако то мора, шта ту има да се не разуме, шта ту није јасно кад је свима јасно…и наставиш да жваћеш механички и да гуташ механички и ниси ни свестан да си постао машина. Машина за читање редова и редова, страна и страна, бесмисленог  текста који на крају свариш и избациш и за то те још и плате а ти ниси свестан какву си штету нанео свом мозгу и телу и ниси свестан да си постао Роб.

петак, 7. август 2015.

Dobro jutro mila moja!


Добро јутро мила моја, љубим уснуло ћеркино лице и полако се спремам за посао, њу ће тата водити у вртић и због тога је јако срећна.

Излазим, палим кола, пуштам радио, и то не било коју станицу  већ радио Панчево, најбоља музика а пре тога сам слушала Радио Београд 2 не због музике већ због занимљивих вести из културе и људи који су гостовали у раном јутарњем програму.

Возим малтене механички, мени је пут до Панчева врло добро знан, мене тај пут одмара, поготову кад прођем Панчевачки мост и погледам на Дунав, као да сам ушла у неки зен вакуум…још ако идем кроз Панчево то је одмор за душу, не знам зашто тако осећам у вези града у коме нисам ни рођена нити сам одрасла али сам поприлично  сигурна да ми уствари  одговара темпо.

Мој темпо се са годинама променио, можда ми баш и није требао Хашимото да ми „каже“  да успорим, или да почнем да заборављам и на заиста битне ствари, па сам већ почела да записујем  сопствене мисли и о чему сам намеравала да разговарам са неким.

Почело је да ме нервира то што сада сви знају да као све се дешава са разлогом,  да нас тргне , да нам на нешто укаже, па добро и да је тако ја и даље  немам времена да себе анализирам и да идем у дубине и висине или да медитирам и удишем до 5 а издишем до 7, заиста немам времена, време иако не постоји * оно тече и њега не  могу да успорим. Уствари сам хтела да кажем да је превише ствари које прођу поред мене и које ме се итекако тичу а ја једноставно немам концентрацију да само удишем и издишем, и јако се брзо изнервирам што се да приметити.

Елем возим, возим, слушам музику и иде песма "I need a dollar, dollar is what I need" и сетим се да ми је неакд давно добар пријатељ поклонио папирну новчаницу  1 долар и рекао да  ставим у новчаник и да ће тај долар привући још новца, још много много пара и ја тај долар заиста још увек носим и заиста су дошле неке паре и сад се питам док слушам ову песму да ли је тада мој пријатељ то  тек тако  смислио да би ме утешио  јер сам била шворц или је папир привукао још папира и то тако  функционише кад имаш вере…да ли је могуће да сам  у то поверовала и  до дана данашњег имам  магични долар, има томе 6 година.

Оно што сам схватила и о чему размишљам док возим и слушам музику то је да желим поново да певам. Певање ме чини срећном, осећам се јаком, моћном, притом заузимам и позу којом стојим чврсто  а и њишем се у ритму музике, јер док певам не размишљам ни о чему само о песми која ме води до заноса.
Занос * то је оно што ми недостаје, да видимо шта све имам, имам човека кога волим и притом је то мој муж, имам ћерку, милу до зла Бога, и сина који је маза, имам ауто, имам кров над главом, имам добар музички уређај и добар радио, имам добар поглед са прозора, имам смисао за хумор. Задовољна сам списком и оним што имам, а да видимо  шта је оно што немам: немам времена, немам довољно простора, немам занос, немам увек осмех на лицу,као неке особе које просто озраче собу и људе кад се појаве, е ја то немам, а т ми се баш допада и таквим људима се искрено дивим!

*Ерланд Лу, у књизи Наиван.Супер пише о времену и заносу.