ovo vreme

Nije ovo vreme drugačije, mi smo.


primetila sam da se malo smejemo a trebalo bi češće
sin me skoro razveselio kad je rekao, mama vidi ovi paradajzovi koliki su...
e ti paradajzovi su mi ulepšali dan, tako sam odlučila da počnem sa skupljanjem bisera svoje dece, jer ona brzo rastu, menjaju se, postaju ozbiljni a sve manje deca, a ja ne bih želela da postanu odrasli jer onda neću imati sa kim da se smejem!
A ćerka mi je postavila pitanje, da li devojčica koja je Grkinja ali je mala, ume da priča grčki bolje  jezik od nekog tamo odraslog čoveka, koji je počeo tek da uči grčki jezik?
Svašta nešto lepo može čovek da nauči od maloh ljudi, oni su predstavnici ovog vremena, mi smo tu nemi posmatrači i ponekad se pitam ko je stariji i ko pametniji?
U moru svega što se dešava oko nas, deca nose breme vremena u kome žive, da li ćemo kupiti mobilni telefon detetu kad krene u prvi razred? Ali neke njene drugarice će dobiti mobilni, kako ćemo to opravdati što smo drugačiji, kako ćemo lepo i razumno to objasniti?
Mi smo satkani od boja, duginih vedrih i tamno nebeskih, naša čula još uvek nisu sasvim tupa, srećom naše oči gledaju i ono što se videti ne može.
Vidim da neki žele da sruše postojeći sistem vrednosti, žele da oduzme detinjstvo našoj deci, čujem da deca imaju sve više prava, vidim da smo mi svet koji propada...

Брак, други део

Више нећу питати, нећу тражити, нећу се договарати или правити планове

Од данас сам независна и самостална по сваком питању

Више те нећу пољубити за лаку ноћ нити када те видим кад дођеш са посла

Нећу се жалити на твоју искљученост из домаћих обавеза, нећу те критиковати за твоју хладноћу и пасивност, нећу састављати списак шта је све потребно купити, нећу те подсећати шта је потребно да урадиш да би сви били на окупу и провели квалитетно време заједно.

Нека свако одговара за себе, ради шта год ти је по вољи, проводи време са ким год хоћеш и колико год ти је воља, нема више ограничења кад треба да се вратиш кући…ја ћу се већ некако снаћи са или без тебе, ионако је свеједно када ти ниси са нама и када си физички ту, када ти није срећа да се смејеш и једеш са нама док блејиш у мобилни телефон и ко зна шта тражиш по интернету.

Више се нећу чак ни извињавати за своје испаде или искрене примедбе, више их нећеш ни чути од мене.

Живи по својим мерилима и аршинима, по свом осећају, јер тако живе саможиви и себични људи, данас их је много, тако да нисам изненађена да си и ти међу њима.

Нек ти ја се срећом љубави моја…

Прича о малом мишићу

 

У једној шуми живи једна мала

породица мишева, мама мишица, тата миш, сестра мишенза и мали мишић.

Једног сунчаног дана мали мишић је одлучио да се прошета по шуми и одлучио је да оде мало даље од границе коју су родитељи дозвољавали. Ишао је тако и ишао, дивио се лепоти до тад  неоткривене шуме, ослушкивао је различите звуке, посматрао весело цвеће и сав занесен залутао. Стигао је до једног огромног дрвета када је приметио да је полако почео да пада  мрак. Мишић се уплашио јер је видео да је отишао предалеко и да не препознаје крај у коме се нашао, скупио се као лист испод дрвета и тихо заплакао. Високо у дрвету живела је једна стара мудра веверица, која када је чула јецање и плач одмах брже боље појурила низ стабло и видела малог сивог мишића који је био тако мали да се сажалила на њега пришла му нежно и питала га зашто плаче. Мали мишић је брзо испричао како се изгубио и објаснио како не зна како да се врати. Веверица га је саслушала, размислила и одлучила да помогне малом мишићу. Питала га је да ли се плаши висине јер је смислила да га поведе до своје кућице на врху дрвета и да са гране која се зове видиковац покушају да пронађу дом малог мишића. Мали мишић се итекако бојао висине јер никада се раније никуд није пентрао, веверица је предложила  мишићу  да га попне на своја леђа како би га  повела и  да нема ничег страшног   на дрвету да је  чак штавише прелепо кад се са  висине посматра шума.  Мишић је загрлио веверицу и за тили час су се нашли на грани која се зове видиковац. Мали мишић је поскочио од среће када је у даљини видео реку, показао је веверици прстом у правцу реке и рекао да је његова кућа крај једног камена недалеко одатле. Ето видиш да ниси одмакао тако далеко као што си мислио тешила га је веверица, међутим мали мишић се опет расплака, па шта је сад опет било упита га изненађено веверица? Ја сам исувише мали и не умем да се вратим, не знам којим сам путем доспео довде. Веверица поразмисли па му одговори: „знаш како ћемо, нацртаћемо путању на листу, ево видиш пут прво води лево и када прођеш 3 стабла скренеш десно, идеш, идеш, идеш, хмммм, рецимо 10 корака па продужиш још толико, стићи ћеш до једне чистине, после те чистине идеш десно док не чујеш жубор реке, после тога би требало да ти је крај познат и да можеш да нађеш своју кућу.“  Међутим таман што је мишић обрисао сузице поново се даде у плач. „Па шта је сад опет било?“ Мали мишић кроз плач одговори :“ али ја сам јако мали и не знам да ли ћу се снаћи, да ли ћу погодити кривине и шта ако се појави нека змија или сова, ништа се не види, мени је хладно и пада мрак, никада нећу наћи пут до куће“ одговори мали мишић. Веверица стаде да размишља, хмммм, мислила је она, мислила и смислила!

Знам шта нам је чинити, поскочи веверица од среће, ставићу ти капицу од жира да ти не буде хладно, огрнућу те листовима дрвета и тако ни сова ни змија неће препознати да си миш, једино што мораш сам да урадиш то је да будеш довољно брз као што јеси, да будеш храбар као што јеси чим си довде дошао и да верујеш себи као што си веровао мени док сам те пењала уз дрво, то је најважније како би наш план успео. А да бих била сигурна да си успео, молим те да сутра ујутро одеш до реке и ставиш жир на лист и пустиш да га река носи. Ја ћу сутра поранити и одавде и чекати да видим капицу од жира како плови на листу и знаћу да си успео. Мали мишић цијукну од среће, све ово му се јако допало, па је брже боље обукао костим од лишћа, ставио капу од жира, поздравио се са веверицом и топло је загрлио у знак захвалности а онда се полако упутио да нађе свој дом. У ручицама је држао мали путоказ, то је била мапа коју му је веверица изгрицкала, мали мишић се свега сетио, и шта је десно и шта је лево и да изброји 10 корака па још толико и стигао је до чистине, био је пресрећан, јурио је као муња, мрак је увелико пао и чуо се хук сова, само су му свици осветљавали пут.

И шта мислите децо, да ли је наш мишић стигао кући?

Full Moon over me

This full moon has never been more fruitfull for me                                         13 Jan 2017

It seems to be like I was born again

I am planning to move on with something different, I have many things on my mind like dancing, writing, painting, change in some way which could lead me to more peacefull way of life, I would like to be more dedicated to my children, to see them more clear and feel them better, to understand their moods and needs, some how I have neglected the mosst important in past few years, I was trying to make a world a better place instead of making my home a saint place and keep it from the outer world.

We will never understand why certain things happen and why some others don’t but in the course of life I come to conclusion that coming to the mid age of so cold path way I realizes that nothing was so dramatic or hard or bruethless, every thing was for my better undertanding of the world and flow of life.People come and go, dreams give us insight in what we don’t want to see, ilness warns us that we are not doing good to ourselves  and all these things I found only because I have been through the storm and walking on the edge.

So, finally I came to one conclusion, that worries not only made me stronger but they made me grow in more mature person.