За Милицу

Крај августа и почетак јесени...

Подсећа ме на Моје време, моје тренутке!

Ветар  почиње јако да дува и  сетим се свих прошлих јесени, видим себе испред прозора, бленем у  дрвеће које се њише, бленем тако у облаке и препознајем разне облике, отварам прозор и сама постајем ваздух, претварам се у ништа које одлази из собе заједно са ветром. Летим и бдим, размишљам о неповратном времену, о људима и случајевима  који су обележили мој живот.

И увек исте  слике, познати  мириси, прошлост носи најдубље ожиљке . Прошлост  никако да ме прође, ја одлазим, али она никада не спава,  умире са нама.

Како би било добро када би постојало место, нестварно, на које можемо да одемо и заборавимо, где глава одмори,  место где бих могла бити сама ...

Е Боже,...шта сам оно ја уствари хтела? 
- Хтела си да будеш певачица...
Е баш ти хвала што си ме подсетио, сад ми је лакше, кад знам колико ми је само мало вере фалило.... како ли је теби кад мораш све ово да слушаш? 
- Интересантно, слушам исту кукњаву и никад ми није досадно, како би, кад сам их ја створио... 

 

Драга моја Милице, све има своје границе, моје срце  почело је  да прескаче оног дана када смо продали кућу у Македонији, тада је сахрањен делић некадашње мене или бар оно чега се сећам да сам била ја, е  и ту ћу да ставим тачку. Али што нисам певачица, то никад себи нећу да опростим!

...патња срца утиче на слабљење душе, слаба душа се препушта, као пожутели лист кога носи ветар, дух се разапиње, између земаљског и божанског и лелуја између....мислим да  сам управо ту сада ја, негде између, једном ногом овде и сада а десном руком високо изнад свега што је овде и сада...ја сам  фрик  који обожава прву јутарњу светлост која се тихо пробија,   осветљава обичне ствари на столу, просветли мене, затим одједном озари цео простор и  у том тренутку све  постаје тако посебно и   величанствено, божанствено, захвалим се Биг Босу на свему...

 Верујем да је свако од нас божанство, чак  и када та светлост не  падне  на нас...

Story without end

There were chords,

and music existed in the clearest hearts and brightest minds,

up, above in the bluest sky

And only clouds could enjoy this beautiful song, neverending melody, that sounded like pure divine, like sweetest memory and secret cry...

Many years had pased, and the chords were somehow bored, playing the same old tune, all over and over again, for so many years

So, one day, they decided to go little down, to earth, on the ground, among not so pure divines, and pure hearts, and amuse some other creatures
after all...they needed a change.

The clouds were very angry and unsatisfied with this decision

and they agreed that chords could not leave the skies just like that, and informed them that if they were about to leave, then they will no longer present a tune, or a melody but they would be broken .. notes, single, divided into DO, RE, MI, FA, SOL, LA, SI and DO but also on various possible combinations, like Mol and Dur, and on scales...

So, after reconsidering the chords accepted this kind offer, and were willing never to be united and to become free as they were (inside), just in order to leave and experience different freedom that they never knew before ...

to be continued