Aрхива сећања

не желим  више да се  сећам

себе,
 нити она два облака којих  више нема

не желим  више да се  сећам

 речи,
нити песама
нема  никаквог звука у архиви
празнина
ја у дугачком ходнику
између редова
око мене полице
 исписани папири
то су неки стари дневници
миришу на дим и  зидове
а зидови су пуни прича
чули су све наше свађе
све наше песме
и остали да ћуте
за неки дан па ће да их сруше
и оде све у прах и пепео
као и ми једног дана

ова архива је посвећена једном племену које је живело
као једна породица

и дисало као једно тело
Икону иконописала Јулија Станкова из Бугарске, свака случајност са мојим именом и презименом је судбинска