Iza mene šušti lišće,jesen
je, sunce se probija i pravi igru senki na mom računaru. Koliko je ustvari sve
nepostojano i kako se sve menja tako brzo, taman se naviknem na tišinu i
poverujem da je to dovoljno da počnem sa pisanjem i onda shvatim koliko misli
lutaju, odlaze za lišćem koje leluja, okače se tako i vise i ne žele da rade
ili budu uključene u proces stvaranja, jednostavno žele tako da vise na suncu i
odmaraju. Ah možda su u pravu, meni nedostaje dokolica, potpuni nerad,samo
ležanje na zemlji i posmatranje oblaka bi me usrećilo tek toliko da se pomirim
sa sopstvenim mislima pa ćemo se kasnije dogovoriti šta ćemo i kako ćemo.
Pokret i zvuk, znam da me to oživi kad ponekad pomislim da
sam nestala. Zvuk me probudi iznutra i pozove na pokret, ja bih sad od sreće
plesala kao ovo lišće tamo vamo pustila bih da me vetar miluje i okreće, samo
ne bih volela da sam list samotnjak, već da krasim drvo sa ostalima i lagano se
uvijam i okrećem ka svetlosti.
Teško je uhvatiti sopstvene misli, one su neposlušne i žele
stalno nečeg da se igraju baš kao deca. Ponekad mi se čini da ne mogu da ih
razumem najbolje a onda mi jedan duhovnik reče da to i ne treba da pokušavam,
već samo da ih volim, volim sada svoje misli, one će mi pokazati put do srca. Nije
lako nijednom čoveku što je biće od duha, duše i tela, nije lako sastaviti se
sam sa sobom a kamoli kraj i početak…bude mi žao što toliko razmišljamo o svemu
i pridajemo značaj i težinu neku navlačimo a onda pokušavamo da stresemo sa sebe. Niko neće da počisti za
sobom, da se makar osvrne i pogleda kakvim mislima se bavio i šta je time
izazvao. A treba tako malo, samo da čovek
pusti misli na sopstveno videlo,da ih pomazi, zagrli i ponovo vrati u sebe i
onda će se i one smiriti, isto kao i deca, neće stalno nešto tražiti i
zapitkivati i eto ti čoveče Božji mira koji toliko tražiš.