Moje misli

Iza mene šušti  lišće,jesen je, sunce se probija i pravi igru senki na mom računaru. Koliko je ustvari sve nepostojano i kako se sve menja tako brzo, taman se naviknem na tišinu i poverujem da je to dovoljno da počnem sa pisanjem i onda shvatim koliko misli lutaju, odlaze za lišćem koje leluja, okače se tako i vise i ne žele da rade ili budu uključene u proces stvaranja, jednostavno žele tako da vise na suncu i odmaraju. Ah možda su u pravu, meni nedostaje dokolica, potpuni nerad,samo ležanje na zemlji i posmatranje oblaka bi me usrećilo tek toliko da se pomirim sa sopstvenim mislima pa ćemo se kasnije dogovoriti šta ćemo i kako ćemo.

Pokret i zvuk, znam da me to oživi kad ponekad pomislim da sam nestala. Zvuk me probudi iznutra i pozove na pokret, ja bih sad od sreće plesala kao ovo lišće tamo vamo pustila bih da me vetar miluje i okreće, samo ne bih volela da sam list samotnjak, već da krasim drvo sa ostalima i lagano se uvijam i okrećem ka svetlosti.

Teško je uhvatiti sopstvene misli, one su neposlušne i žele stalno nečeg da se igraju baš kao deca. Ponekad mi se čini da ne mogu da ih razumem najbolje a onda mi jedan duhovnik reče da to i ne treba da pokušavam, već samo da ih volim, volim sada svoje misli, one će mi pokazati put do srca. Nije lako nijednom čoveku što je biće od duha, duše i tela, nije lako sastaviti se sam sa sobom a kamoli kraj i početak…bude mi žao što toliko razmišljamo o svemu i pridajemo značaj i težinu neku navlačimo a onda pokušavamo da  stresemo sa sebe. Niko neće da počisti za sobom, da se makar osvrne i pogleda kakvim mislima se bavio i šta je time izazvao.  A treba tako malo, samo da čovek pusti misli na sopstveno videlo,da ih pomazi, zagrli i ponovo vrati u sebe i onda će se i one smiriti, isto kao i deca, neće stalno nešto tražiti i zapitkivati i eto ti čoveče Božji mira koji toliko tražiš.

Budite dobri prema svoj deci ne samo prema svojoj

Budite dobri prema svoj deci ne samo prema svojoj.

Juče sam se setila sebe pre par godina kada sam imala samo jedno dete,  koje sam upravo pokušavajući da zaštitim onesposobila da se danas izbori za ljuljašku u parku, za svoj red u gimnastičarskoj sali, kao i za par surovih reči koje je naučilo takođe od mene i vratilo mi jednom tako lepo kašiku u usta da nisam znala  kako da odgovorim.

Videla sam sebe uplašenu tada kada sam mislila da je red da odreagujem objasnivši deci u parku da je došao red na moje dete da se ljulja, kako su svi oni veliki i prevazišli valjda ljuljanje i da daju sad malo nama da se ljuljamo…time sam ugrozila mogućnost nagađanja i dogovora kao i bilo kakvog dijaloga sa decom jer su me samo čudno pogledala i napustila deo parka gde su bile ljuljaške a ja i moja ćera ostale same da se ljuljamo….nije ni to bilo baš lepo od mene.

Danas kad već imam drugo dete dešava se ista situacija u parku, mlađe dete dolazi do ljuljaške i gura devojčicu koja ljulja svoju igračku i naravno majka koja uskače i odgovara : „a ne ne, neće moći tako, žao mi je bato, moraćeš da ostaviš moje dete na miru da se ljulja.“ Pošto mlađe dete ne razume šta se od njega očekuje nastavlja i dalje da gura igračku sa ljuljaške i da seda, logično jel da, međutim opet majka uleće sad se već obraća meni i kaže :“gospođo, hoćete da ga pomerite molim Vas“, ja odgovorim :“ajde budi dzentlmen nek se ljulja prvo ona pa ćeš ti“ međutim moje dete još ne zna šta je to biti džentlmen zato i dalje insistira da sedne na tu ljuljašku i da dobije svoje, tek onda vidim majku kako nervozno mlatnu igračku sa ljuljaške podiže svoje dete i stavi ga da sedi i poče da je ljulja. Tek onda je moje dete shvatilo poruku i krenulo do druge ljuljaške, međutim dotrčala je pre njega mala spretnija devojčica, ovaj moj je teo prosto d pukne od muke, samo što nije zaplakao, kakva nepravda na sve strane to je govorilo njegovo malo lice ali ja sam i dalje nemo ćutala i odgovorila,: „moraš da budeš brz kad nešto želiš inače će neko brži to da ti mazne“. Sve je to slušala velika devojčica koja se ljuljala pored, ustala je pozvala mog malog malca kako mu mi već od milošti tepamo i ustupila mu ljuljašku, ja nisam stigla da otvorim usta a moje dete je sa šitokim osmehom odgovorilo :“ VALA“ . Na kraju smo uspeli da se ljuljamo da izmislimo čak i jednu pesmicu koju poklanjam svoj deci jer su se svi nasmejali dok smo pevušili:

„sve baš bube sve vole malog  Voju,

Mali Vojo joj oj šta to lepo imaš da im daš,

 Bube te ljube, bube te maze, šta ćeš  da ima daš?

Mali Voja ima samo osmeh slatki, osmeh medeni, osmeh najlepši!!!

ВАЖНО ЈЕ НЕ БИТИ ОЗБИЉАН

ВАЖНО ЈЕ НЕ БИТИ ОЗБИЉАН

 

Како старим тако схватам колико је све лакше у животу када не узимамо ствари превише озбиљно. Чак мислим да ништа није вредно да буде страшно озбиљно….професори не би требало да су тако озбиљни, послодавци су смртно озбиљни, политичари су посивели колико су озбиљни…..чему све то?

наш живот би требало да је саткан од радости, чак и кад има патње и тада да се смејемо као што то чине људи у Индији, живот је игра и требало би да живимо као  да плешемо (по могућству салсу)….као   Кубанци…. Да нам се осмех не скида са лица.

Трудим се да васпитавам своју децу тако да ме никад не схватају преозбиљно и увек се кад сам строга а они ме гледају бледо, на крају насмејем….јер видим њихова уплашена лица, тек тад осетим какву неправду чиним и одмах се насмејем а они буду у неверици још који секунд па тек после се опусте, чему то питам се ја?

Беспотребна је сва та  патетика,  страхопоштовање, ауторитет и став, коју носи озбиљност, све постаје сувишно и некако бесмислено….а на крају крајева ми сами дајемо смисао свему зато је заиста важно не бити озбиљан