Obecanje

Pisem, jer to leci. Odavno me nista nije pokrenulo, niti sam osetila potrebu da bilo sta kazem.

A sad se desava ono cudo,  kada zuris  I zelis da sto pre bacis misli na papir,  ali avaj  ta ideja I taj entuzijazam ne ostaju dovoljno dugo, gotovo je. Oduvala sam je  kao papirni brodic.

Ne bih volela da zivot koji nosim u sebi I da bice koje raste , preslika sva moja osecanja I zapamti svaku moju emociju, to zaista ne bih volela…jer onda verujem da vec pati, mozda bas zbog toga  I zeli da izadje pre vremena? Zar zaista biva nesto slucajno??? Ili treba samo  pratiti tok svojih misli, svojih zelja I vizija…zar mi ne stvaramo te vizije, ko moze da mi kaze da ih ne vidim kada ih se jasno secam I ozivljavam.

Upravo sam poslala M…. poruku kako cu danas biti sa njom jer je juce imala tezak dan.

Iznutra  placem zbog svega  kroz sta  prolazi, juce se umalo nisam rasplakala kad sam videla njenog starijeg sina preko skype,  toliko me  podsetio na mene, na fazu mog  detinjstva…mi ustvari umemo  da saosecamo samo sa onim sto smo I sami preziveli, sto prepoznajemo kao svoje.

Razvod.

 sta uopste znaci ta rec? Ako je brak zajednica koju su  dvoje sklopili kako bi zajedno gradili buduci zivot u neraskidivoj zajednici, I zato sto je ljubav koja vezuje moc I sila koja daje krila I veru, onda bi moja definicija razvoda bila, separacija ili razaranje svega onoga sto je bilo izgradjeno u braku zato sto nema vise ljubavi. Razvod -podjednako mi je normalan I prihvatljiv kao I brak…pa zbog cega nase drustvo pobogu nalaze I smatra da je brak tako nesto normalno I gleda na porodicu kao na svetinju, zahteva da se brak kasnije odrzava iz duznosti, to je kao obaveza, taknuto maknuto, nema vise vrdanja, sad si postao “covek” sine moj!!! to je taj kao nazovi  znak zrelosti…epa dodje mi stvarno da se nasmejem, sto cu upravo I da uradim, ha, ha ha, ho,ho.

Ja sam vernik, pa sta? I onda  ljudi uzimaju za pravo da mi to napomenu I govore kako bi s te strane ja  trebalo da razumem zasto je brak svetinja, zasto je tajna nad tajnama, ljubav koja raaste,ljubav koja ne nestaje, jubav koja izgradjuje….bla, bla, bla…filozof u meni se smeska I  cinicno me pita: “ti si bese verovala u sve ovo?”, I zatim nastavlja da  laprda svojim prostackim jezikom o tome kako je oduvek samo jedna  osoba ta koja vise razume, ona koja vise daje, izvinjavam se, koja se takodje I vise daje, ona koja se trudi da brak funkcionise I koja je   spremna  da prihvati sve izazove I nedace, ono I dobro I lose,  da napravi kompromis I cija se sreca zapravo sastoji u tome  da ucini drugu osobu  srecnom, ume da prasta I nadje snage da se smeje. Dok je ona druga osoba ta koja ostaje sebicna, oseca se ponekad krivom sto je supruznik  trpi I zbog toga postaje ili jos surovija u svojoj nameri ili pak cini ustupke I usluge I misli da se time iskupio…I ko zna sta sve ne, muka mi je od cele te igre, shvatate, to smo svi vec negde videli, culi,  to su kvazi brakovi nasih roditelja, price nasih bliskih prijatelja, svi su  dovoljno dugo trpeli I ostali zajedno do kraja, ili se razveli …a deca? Ali deca pobogu….zbog dece….

Epa deca su nemi posmatraci, gledaju I uce, pozoriste im se desava u kuci, drama, teska drama za razumeti, I ako im Bog da srece I snage, mozda sutra ispadnu bolji od svojih uciitelja I mozda uspeju da  izgrade svoj svet drugacijim od slike na koju su navikli...

Elem, zasto sam uopste pocela da pisem ovo pismo…stvarno ne znam, mozda  previse citam Junga pa  mi se sve nekako vrti u glavi…ili jednostavno, uvek zavrsim o necem drugom! Ma ja to samo onako razmisljam o svemu ovome I ako  Bog u meni ima dovoljno snage I uz malo srece, potrudicu se da ispricam neku drugaciju pricu o svemu ovome sutra svom detetu.