predosecaj

upravo sam razmisljala da li da krenem drugom ulicom jer me zaista umara da se javim toj zeni iz moje zgrade koja jako tesko zivi i koja vaspitava unuku Zaklinu jer joj je mama bolesna. Ta moja komsenica se zove Saveta, i celog zivota je pomagala brinuci se o tudjoj deci...njena unuka Zaka kako je zovemo iz miloste, i koja je nekako cudna izrasla i ima svoj svet, epa kad god me sretne njena baka a nasa Saveta, ona kaze kako mene Zaka posebno voli, to je zato sto moja mama nekad probere neke moje stare stvari i pokloni joj a ova to nikad ne zaboravi...zasto nas tudja muka ne  boli, kao nasa?
E znaci ovu zenu sam htela da izbegnem kako ne bih slusala opet istu pricu...ali sam pomislila kako li sam jadna kad nemam snage da joj pruzim utehu i ispostujem to sto ona zeli da mi se javi i posveti mi koji minut i jos sam pomislila kako bi bilo dobro da joj dam 200 din za Zaklinu da popije sokic od mene...i tako sam ipa skrenula sa putanje i krenula ka keju, u susret Saveti koja je sedela na betonu i nemo gledala u daljinu.
Kada me videla kako se priblizavam odmah je veselo ustala i cestitala mi rodjenje cerke, kao i uvek spomenula je kako me njena Zaka obozava i kako sada ide vec u srednju skolu, i kako cuva i nosi sve moje stvari koje su sada njene i kako je zahvalna zato sto joj uvek dam 200 dinara....tu se moj tok misli zaustavio jer nikada toj devojcici nisam dala ni dinara....zagledala sam se u reku zatim ponovo u Savetine oci i shvatila da smo nas dve u tom trenutku nekim cudom bile povezane nitima tako krhkim koje ce odmah zatim nestati ...ali sam istog trenutka izvukla iz dzepa 200 din i dala joj uz osmeh potvrde kao da je ono sto je rekla zapravo oduvek istina...pretvarale smo se obe da je to istina
Kada sam  stigla kuci osetila sam da iako sam se tog dana osecala kao  najusamljenije bice na ovom svetu, ipak to nisam bila