Муве.Мува.

Шри Сунчица, која ми је недавно била у посети приметила је страховите промене у мом бићу откад сам овде, на југу. Питала ме зашто побогу убијам муве, та недужна створења!? Замисли, наставила је она, ко зна ко  је та мува!, и шта ако се  у следећем животу ти родиш као сирота мува и мораш да бежиш од неког попут себе!...мој коментар је био да ме ужасно нервирају и да ми се чини као да је та једна мува дошла управо да ми покида све живце, та мува као да има циљ, она је упорна, слеће на стерилисане бебине цуцле и свакојаке мрдалице у мом видокругу и једноставно не могу да дозволим да пљује по свему, просто ме излуђује својим присуством. Међутим Шри Сунчица је наставила своју теорију и подигла тему на виши ниво, интригантнији, испричала нам је свима причу о монаху који се подвизавао и био јако смирен али када би увече легао да спава, осећао је мраве испод покривача и он би се будио скачући из кревета у паничном расположењу скидајући све са себе. Тада му је пришао старији монах и рекао му, брате да си ти смирен не би ти сметали недужни инсекти...схватила сам  поенту.
 

Прошла је недеља, затим и друга, захладнело је, новембар је...дешава се неочекивано отопљење и у наш дом тог дана улеће рој мува, али без претеривања, ја сам их видела свуда и наравно својски се потрудила да их поубијам. Увече те ноћи једна мува, млада и амбициозна,  некако се искрала и завршила у спаваћу  собу, и док је мој муж спавао сном као клада, мува је облетала око моје главе и упорно покушавала да слети на мој нос. На крају сам устала, решена да  се крваво обрачунам са њом,  а она, она одједном као да је у земљу пропала...кретала сам се  као притајени тигар у мрклом мраку док ме муж није питао:" жено,  шта  радиш мајке ти!", одговарам му да не могу да спавам због муве, он се насмејао и задовољно додао, "па знаш ваљда на шта се лепе муве, ха, ха, ха" и окренуо се да спава. Ја сам се вратила у кревет и наставила да да лежим на леђима са пластичном тепалицом  у руци,  и чекала сам  је,своју младу амбициозну мувицу, решила сам да не спавам, уствари није ми се више ни спавало тако да  имам ја времена на претек,  никуда не журим, убићу је  макар до јутра остала да дежурам. 
Одједном потање: А шта ако сам ја заиста једно велико вного*? , и шта ако их као такво једно вного  привлачим, па зашто иначе слећу увек и само  на мене? Питање је одмотало клупко мисли, мисли су отпочеле своје, своје ме узело под своје, тепаљка се опуштала а ја сам утонула у полу сан, у бездан,  мислећи о себи као о гомили ђубрета које тако лежи и привлачи муве ...не сећам се кад и како сам се  успавала али знам да ми је те ноћи та мува слетала више пута на лице, на чело, да сам се крила испод покривача и откривала тек да узмем ваздух, слетала ми је на косу и зујала, вероватно се била замрсила или ко зна шта је већ радила...крај се није могао предвидети...и тако у недоглед...

Да, заборавила сам да објасним ко је Шри Сунчица. Е, она је нешто као, „мој“, а опет може бити и свачији или пак ничији, гуру. Шри Сунчица  би пре рекла за себе да је  ничим изазвано постала, изабрана од нас неколико, да буде то што већ јесте, гуру, само њој као и свим гуруима  треба времена да то заиста прихвати и то заиста и постане. Улога коју треба да одиграмо и због које смо ту где јесмо,  нађе увек начина  да нас пронађе и да нам суптилно покаже пут и разлог свог обитавања на земљи, њена улога је више него јасна, она је рођена да разуме и врати осмех свакоме на лице, она је као Сунце, греје, греје и увек светли. Но,  да се вратим, када кажем гуру онда мислим на неког коме могу  да испричам своје снове. Она има ту  неку  антену и конектована је  на неки извор и та њена танка  нит  хвата сва  моја подсвесна емитовања, мени знана и незнана, све  преносе,  чак и када не умем  до краја да опишем оно што осећам, она  то већ зна.  Тако ми је протумачила крајње неподношљив сан о гуштеру, или рептилу, шта год да је било то чудовиште  ми је у сну  било сакривено у глави.  Та звер није хтела да ме напусти, канджама се заривала у моју главу  као да се плаши свега чему сам прилазила, и никако није хтела да непусти моју косу. Сан је трајао дуго и  никако да престанем да сањам, мала звер би одједном искочила и закачила се на неку греду у некој галерији, осматрала би све око себе  и све присутне госте и одмах се брзином светлости зарила натраг у моју главу. Толико ме то плашило и болело да  сам се саживела са животињом јер је сваки мој покушај да је извучем био крајње непријатан, звер би испуштла неке неописиве крике и заривала ми се дубље у главу. Толико ме  је било страх што носим то чудовиште на себи  да сам се кретала буквално  накривљене главе само да не  узнемирим то мало зло, ходала сам као по иглама,  само да ми не зарије своје кандже...У једном тренутку се чак  појављује и мој муж  у сну,  и пита ме  шта ми је, зашто тако ходам!  на шта сам ја тихим гласом одговорила: псссст,тише молим те,  ништа ме не питај пробудићеш звер која је  у мојој глави!

Сутрадан сам захваљивала Богу што је све  био само ружан сан, то јест  ноћна мора. Истог тренутка сам назвала Шри Сунчицу и испричала јој сваки детаљ сна, на крају сам добила потресно тумачење, заправо Шри Сунчица ми је објаснила како је то  заиста моја звер, која ми се приказала, и да треба да сам захвална што сам је видела, упознала јој карактер, јер неко се никад не сусретне лицем у лице са њом, сматра да треба да будем  захвална на томе...да учим из тога, да спознајем себе преко своје наказе...на крају, некако сам прихватила то тумачење јер је између редова,  негде у свему томе било истине, ја сам се боравећи овде на југу међу својима претворила у звер и оваплотила неко немило лице, постајала сам  сурова, себична и личила сам самој себи на наказу а са друге стране то време ме је учинило очајном...као да мојој патњи нема краја, нема све док сам овде, међу својима...
Сада, када је прошло оно најгоре, са ужасом се сећам тог периода и драго ми је што сам сада постала свесна својих привиђења и поново сам захвална што сам то спознала међу својима :)

Уочи младог месеца

На данашњи дан

Сам се пробудила пре бебиног плача, одморна, отворила сам очи потпуно срећна. Наполју је увелико дан али ме мрзело да видим колико је сати, наставила сам да уживам у тишини, у дисању мог мужа и моје ћерке, потпуно смирена, блажена и помислила сам Боже ово је та срећа, то је тај тренутак који као да траје и траје и чини се да ће нешто пореметити тај мир али он је ту, као нека заслужена награда, као одговор или једноставно као смирај  и одмор мојој души. На РТС-у ових дана се приказује серија о Достојевском и уопште није онако како сам замишљала, серија је руска па зато и не сумњам у истинитост биографског приказа његовог живота и њега самог...и ја га поново нисам тако замишљала...баш синоћ је био један детаљ о коме сам касније доста размишљала, када је запросио Ану која му је помагала у писању романа као стенографкиња, рекао јој је да не зна да ли може да верује да заслужује љубав, на шта му је она одговорила да га воли и да ће га заувек волети, сада и увек...мени је то деловало мало патетично и сувише драматично и помало неуверљиво, тако да сам желела да чујем и мишљење свог мужа пужа који је пратио серију самном. Питала сам га да ли заиста мушкарци воле да им се жена овако преда, да им каже како ће их увек волети, знате шта ми је одговорио: ООО ДДДАААА!!! То је више био узвик него ли одговор, као неко усхићење, као да жуди за тим, као да то обожава...наставили смо да гледамо серију а ја нисам могла да не приметим како мој унутрашњи мушкарац просто не верује у ту причу, мој мушкарац у мени воли да увек изнова осваја жену а не да му се она простре ко ћилим и каже ево ти на гази ме, ради шта хоћеш ја ћу те увек волети...стварно не могу да разумем ни такве мушкарце ни такве жене...а онда када ме та мисао прошла лукавост се пробудила у мени и одговорила па глупачно не мора да значи да жена то и мисли, она свашта каже али не мисли увек то што каже...аха, па да, то је то, ту тактику такође не подносим, она подразумева лежерност у свему, и лажност пре свега.

Уосталом, што бих се оптерећивала тим питањима, волећу  како умем и знам, сурово и импулсивно, детињасто и искрено, бело и црно, дубоко и широко, али не заувек, само док не умрем, после ће душа да воли нешто друго и да тражи нешто другачије...ваљда је то поента, да сада волимо и рстемо и учимо и праштамо да би достигли ону Божанску љубав, оно смирење које сма осетила јутрос, ту захвалност на свему, захвалност што ми ништа више не треба...благодарност на ЉУБАВИ.

шта сам оно тела

Па да почнем са паааа
не сећам се шта сам хтела, знам да је идеја била да напишем свој утисак док сам посматрала жену на киши...и сад ми то више нема смисла, не знам како, али ето избледи, а сећам се да је био то прелеп призор, да сам се стресла и пожелела да напишем како ме та сцена у том тренутку пребацила у неку другу димензију....међутим нисам одмах могла да седнем и напишем и сада то већ није исти жар као да ми недостаје  инспирације.

 Сањала сам поново човека од А до П али се уопште не сећам сна, само знам да је био ту, да смо намештали нешто на неком високом димњаку, пентрали се и покушавали да помогнемо једно другом....ко да је то сад важно! Мораћу да се присетим сна како бих могла да тумачим. До тада, ја сам само једна стена, громада, која и даље стоји на истом месту и данима покушава да бар нешто промени али не успева

Да ли се сећаш када си ми рекла како ти се привиђају ствари?

Епа почеле су и мени...ужасно мрзим себе кад почнем да изигравам милицајца

Зашто морам да тражим нешто што се подразумева?

Зашто треба да цртам? Да ли изгедам толико глупо да ми пише на челенци, зајебавај ме брате, зајебавај годину, две или три...

Човече, не верујем више никоме, јел схваташ, никоме, сви лажу, све што неко каже или прича то је нека његова мука, неки његов проблем и обично нема везе са истином...тРудим се да  слушам друге, посматрам изразe лица, гестикулацију и размишљам од какве је користи оно што желе да ми саопште, зашто се правдају себи, заваравају и улепшавају стварност...затим полако одлутам и помислим Боже само да се не претворим у овако нешто...али како да ја то већ нисам ако препознајем то о чему сазнајем...страшно...човек је проклет...све ми је дато, хвала на свему...почећу поново да се молим, ако то не урадим претворићу се у вештицу, у злу особу коју највише мрзим...

За Милицу

Крај августа и почетак јесени...

Подсећа ме на Моје време, моје тренутке!

Ветар  почиње јако да дува и  сетим се свих прошлих јесени, видим себе испред прозора, бленем у  дрвеће које се њише, бленем тако у облаке и препознајем разне облике, отварам прозор и сама постајем ваздух, претварам се у ништа које одлази из собе заједно са ветром. Летим и бдим, размишљам о неповратном времену, о људима и случајевима  који су обележили мој живот.

И увек исте  слике, познати  мириси, прошлост носи најдубље ожиљке . Прошлост  никако да ме прође, ја одлазим, али она никада не спава,  умире са нама.

Како би било добро када би постојало место, нестварно, на које можемо да одемо и заборавимо, где глава одмори,  место где бих могла бити сама ...

Е Боже,...шта сам оно ја уствари хтела? 
- Хтела си да будеш певачица...
Е баш ти хвала што си ме подсетио, сад ми је лакше, кад знам колико ми је само мало вере фалило.... како ли је теби кад мораш све ово да слушаш? 
- Интересантно, слушам исту кукњаву и никад ми није досадно, како би, кад сам их ја створио... 

 

Драга моја Милице, све има своје границе, моје срце  почело је  да прескаче оног дана када смо продали кућу у Македонији, тада је сахрањен делић некадашње мене или бар оно чега се сећам да сам била ја, е  и ту ћу да ставим тачку. Али што нисам певачица, то никад себи нећу да опростим!

...патња срца утиче на слабљење душе, слаба душа се препушта, као пожутели лист кога носи ветар, дух се разапиње, између земаљског и божанског и лелуја између....мислим да  сам управо ту сада ја, негде између, једном ногом овде и сада а десном руком високо изнад свега што је овде и сада...ја сам  фрик  који обожава прву јутарњу светлост која се тихо пробија,   осветљава обичне ствари на столу, просветли мене, затим одједном озари цео простор и  у том тренутку све  постаје тако посебно и   величанствено, божанствено, захвалим се Биг Босу на свему...

 Верујем да је свако од нас божанство, чак  и када та светлост не  падне  на нас...

Story without end

There were chords,

and music existed in the clearest hearts and brightest minds,

up, above in the bluest sky

And only clouds could enjoy this beautiful song, neverending melody, that sounded like pure divine, like sweetest memory and secret cry...

Many years had pased, and the chords were somehow bored, playing the same old tune, all over and over again, for so many years

So, one day, they decided to go little down, to earth, on the ground, among not so pure divines, and pure hearts, and amuse some other creatures
after all...they needed a change.

The clouds were very angry and unsatisfied with this decision

and they agreed that chords could not leave the skies just like that, and informed them that if they were about to leave, then they will no longer present a tune, or a melody but they would be broken .. notes, single, divided into DO, RE, MI, FA, SOL, LA, SI and DO but also on various possible combinations, like Mol and Dur, and on scales...

So, after reconsidering the chords accepted this kind offer, and were willing never to be united and to become free as they were (inside), just in order to leave and experience different freedom that they never knew before ...

to be continued

my dear friend

nisam ti odavno pisala
ustvari napisala sam milion pisama u svojoj glavi
svaki put ti napisem dirljivo pismo i ispricam ti sve, objasnim ti kako stoje stvari, opisem ti koliko mi je svet cudan bez tebe, koliko se sve cini dalekim i nedostiznim kada nisi tu...
Onda zapocnem svoju pricu o nama ali je nikad ne zavrsim, nekako ne vidim nas pocetak, niti naslucujem kraj, kao da cemo doveka ostati tu u tom jednom trenutku u mojoj glavi, kao neko secanje, nikad necemo ostariti, zauvek cu biti zarobljena u tvom pogledu
I ovo pismo ti necu poslati
razumeces me i bez reci
ti vec sve znas
nista ne mogu sakriti od tebe, tako sam svoja i jadna pred tobom, ne postoji proslost, nema buducnosti, sa tobom je svaki trenutak vecnost i ti ces zauvek verovati da smo samo prijatelji
kakva ironija my dear friend

predosecaj

upravo sam razmisljala da li da krenem drugom ulicom jer me zaista umara da se javim toj zeni iz moje zgrade koja jako tesko zivi i koja vaspitava unuku Zaklinu jer joj je mama bolesna. Ta moja komsenica se zove Saveta, i celog zivota je pomagala brinuci se o tudjoj deci...njena unuka Zaka kako je zovemo iz miloste, i koja je nekako cudna izrasla i ima svoj svet, epa kad god me sretne njena baka a nasa Saveta, ona kaze kako mene Zaka posebno voli, to je zato sto moja mama nekad probere neke moje stare stvari i pokloni joj a ova to nikad ne zaboravi...zasto nas tudja muka ne  boli, kao nasa?
E znaci ovu zenu sam htela da izbegnem kako ne bih slusala opet istu pricu...ali sam pomislila kako li sam jadna kad nemam snage da joj pruzim utehu i ispostujem to sto ona zeli da mi se javi i posveti mi koji minut i jos sam pomislila kako bi bilo dobro da joj dam 200 din za Zaklinu da popije sokic od mene...i tako sam ipa skrenula sa putanje i krenula ka keju, u susret Saveti koja je sedela na betonu i nemo gledala u daljinu.
Kada me videla kako se priblizavam odmah je veselo ustala i cestitala mi rodjenje cerke, kao i uvek spomenula je kako me njena Zaka obozava i kako sada ide vec u srednju skolu, i kako cuva i nosi sve moje stvari koje su sada njene i kako je zahvalna zato sto joj uvek dam 200 dinara....tu se moj tok misli zaustavio jer nikada toj devojcici nisam dala ni dinara....zagledala sam se u reku zatim ponovo u Savetine oci i shvatila da smo nas dve u tom trenutku nekim cudom bile povezane nitima tako krhkim koje ce odmah zatim nestati ...ali sam istog trenutka izvukla iz dzepa 200 din i dala joj uz osmeh potvrde kao da je ono sto je rekla zapravo oduvek istina...pretvarale smo se obe da je to istina
Kada sam  stigla kuci osetila sam da iako sam se tog dana osecala kao  najusamljenije bice na ovom svetu, ipak to nisam bila

Obecanje

Pisem, jer to leci. Odavno me nista nije pokrenulo, niti sam osetila potrebu da bilo sta kazem.

A sad se desava ono cudo,  kada zuris  I zelis da sto pre bacis misli na papir,  ali avaj  ta ideja I taj entuzijazam ne ostaju dovoljno dugo, gotovo je. Oduvala sam je  kao papirni brodic.

Ne bih volela da zivot koji nosim u sebi I da bice koje raste , preslika sva moja osecanja I zapamti svaku moju emociju, to zaista ne bih volela…jer onda verujem da vec pati, mozda bas zbog toga  I zeli da izadje pre vremena? Zar zaista biva nesto slucajno??? Ili treba samo  pratiti tok svojih misli, svojih zelja I vizija…zar mi ne stvaramo te vizije, ko moze da mi kaze da ih ne vidim kada ih se jasno secam I ozivljavam.

Upravo sam poslala M…. poruku kako cu danas biti sa njom jer je juce imala tezak dan.

Iznutra  placem zbog svega  kroz sta  prolazi, juce se umalo nisam rasplakala kad sam videla njenog starijeg sina preko skype,  toliko me  podsetio na mene, na fazu mog  detinjstva…mi ustvari umemo  da saosecamo samo sa onim sto smo I sami preziveli, sto prepoznajemo kao svoje.

Razvod.

 sta uopste znaci ta rec? Ako je brak zajednica koju su  dvoje sklopili kako bi zajedno gradili buduci zivot u neraskidivoj zajednici, I zato sto je ljubav koja vezuje moc I sila koja daje krila I veru, onda bi moja definicija razvoda bila, separacija ili razaranje svega onoga sto je bilo izgradjeno u braku zato sto nema vise ljubavi. Razvod -podjednako mi je normalan I prihvatljiv kao I brak…pa zbog cega nase drustvo pobogu nalaze I smatra da je brak tako nesto normalno I gleda na porodicu kao na svetinju, zahteva da se brak kasnije odrzava iz duznosti, to je kao obaveza, taknuto maknuto, nema vise vrdanja, sad si postao “covek” sine moj!!! to je taj kao nazovi  znak zrelosti…epa dodje mi stvarno da se nasmejem, sto cu upravo I da uradim, ha, ha ha, ho,ho.

Ja sam vernik, pa sta? I onda  ljudi uzimaju za pravo da mi to napomenu I govore kako bi s te strane ja  trebalo da razumem zasto je brak svetinja, zasto je tajna nad tajnama, ljubav koja raaste,ljubav koja ne nestaje, jubav koja izgradjuje….bla, bla, bla…filozof u meni se smeska I  cinicno me pita: “ti si bese verovala u sve ovo?”, I zatim nastavlja da  laprda svojim prostackim jezikom o tome kako je oduvek samo jedna  osoba ta koja vise razume, ona koja vise daje, izvinjavam se, koja se takodje I vise daje, ona koja se trudi da brak funkcionise I koja je   spremna  da prihvati sve izazove I nedace, ono I dobro I lose,  da napravi kompromis I cija se sreca zapravo sastoji u tome  da ucini drugu osobu  srecnom, ume da prasta I nadje snage da se smeje. Dok je ona druga osoba ta koja ostaje sebicna, oseca se ponekad krivom sto je supruznik  trpi I zbog toga postaje ili jos surovija u svojoj nameri ili pak cini ustupke I usluge I misli da se time iskupio…I ko zna sta sve ne, muka mi je od cele te igre, shvatate, to smo svi vec negde videli, culi,  to su kvazi brakovi nasih roditelja, price nasih bliskih prijatelja, svi su  dovoljno dugo trpeli I ostali zajedno do kraja, ili se razveli …a deca? Ali deca pobogu….zbog dece….

Epa deca su nemi posmatraci, gledaju I uce, pozoriste im se desava u kuci, drama, teska drama za razumeti, I ako im Bog da srece I snage, mozda sutra ispadnu bolji od svojih uciitelja I mozda uspeju da  izgrade svoj svet drugacijim od slike na koju su navikli...

Elem, zasto sam uopste pocela da pisem ovo pismo…stvarno ne znam, mozda  previse citam Junga pa  mi se sve nekako vrti u glavi…ili jednostavno, uvek zavrsim o necem drugom! Ma ja to samo onako razmisljam o svemu ovome I ako  Bog u meni ima dovoljno snage I uz malo srece, potrudicu se da ispricam neku drugaciju pricu o svemu ovome sutra svom detetu.

Шкољке

Уколико сте можда трудни, онако као ја  и уколико вам се случајно приједу морски плодови
запамтите добро, ШКОЉКЕ СУ ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ БР.1
Шкољке вас толико прочисте и очисте, да вам малтене неће требати клистрирање у наредних, па, рецимо годину дана.
Шкољке вам набију црева на нос и по први пут можете да видите како заиста изгледају ваша црева.
Шкољке су чудо, од њих почињете да замишљате своју смрт и од тога вам само буде лакше, почнете да дишете дубоко и без роптања и замишљате како се опраштате од свих...никад ми није било лакше да замишљам своју смрт као док ми је глава била у клозетској шољи....
епа, нек ми је лака земља....збогом сад