петак, 18. јануар 2013.

Тихо тише, тихо тише, ко падање кише

Кад пада киша
Ја пишем
Сањала сам синоћ
Жену коју си некада волео
А можда је и још увек волиш
Моја сећања допиру много даље
Видим и оно што само ти мислиш да знаш
Чујем ветар и после толико година
Танке нити којима смо повезани
Истанчане душе наше
 Нежне плахе душе наше
Препуне љубави
Препуне музиком
Сви смо обасјани
А ипак тако сами
Тамо негде знам
Постоји брат мој по души
И он зна за мене
Ту негде крај мене
Је брат који ме слуша и чује
И опет душа бива испуњена надом
Колико мало времена смо заједно
Како је кратак дан за преплитање мисли
Како је дивна ноћ, спокојна за сусрете у сновима
Ми смо фини облици
Који се мењају као облаци
Створени да дајемо и стварамо

Нема коментара:

Постави коментар