уторак, 13. октобар 2015.

Октобар


Јутро у октобру и

Оно што ми треба

Коначно мир

Деца су преко реке и не чујем вику цику писку нити јеку.

Како се ствари  понекад чине компликованим, нејасним и немогућим.

Како се јадно осећа човек  кад не може  да докучи одговор и нађе решење.

Како је тешко бити слободан кад си мајка,сестра,тетка ћерка, колико обавеза колико будности колико челичности треба да има једна жена, која је мајка, жена, сестра, тетка и ћерка.

Неко ће рећи, па све је то успут, иде редом, тако то мора, тако  треба, шта си ти мислила лако је?

Богме сам мислила да је лакше и да није вако компликовано морало бити, раније се знало кад си непослушан добијеш по дупету, одеш у своју собу умириш се поразмислиш мало и не правиш више глупости, а моја деца ето жао ми да их физички казним, па ми се попну на главу па онда вичем, онда скачу по троседу, онда се гурају падну повреде и кукају и шта има да их казним кад су већ кажњени па плачу углас, ћерка је грлата на мајку, то јест мене па се чује верујем на трећи спрат, а овај мали петлић онако кука ко бебци кад хоће сику и да их узме неко у наручје, тако траје та песма док се нешто друго не деси, онда сам ја кловн или баба рога, па кренем да их мучим и мазим да забораве на ударац главом у главу, уместо плача се чује смех, сад опет крећу да ми се пењу на главу, свиђа им се игра и нема ништа од купања или вечере или скупљања играчки, значи неко мора да попусти, да неће можда неразумна деца, нема шансе, ко ће други него ја, мајка, јел те ја морам све и сваког да разумем. Сваки дан морам да разумем, да праштам, да дајем, да слушам, да пазим, да бдим, да заборавим на себе.
Али да се вратим на свој мир, ево га, коначно мир, и тишина, тренутак тишине вреди више од јутарње кафе, тренутак тишине који је мој и само  мој и  кад коначно могу да ослушнем себе.

Нема коментара:

Постави коментар