На данашњи дан
Сам се пробудила пре бебиног плача, одморна, отворила сам очи потпуно срећна. Наполју је увелико дан али ме мрзело да видим колико је сати, наставила сам да уживам у тишини, у дисању мог мужа и моје ћерке, потпуно смирена, блажена и помислила сам Боже ово је та срећа, то је тај тренутак који као да траје и траје и чини се да ће нешто пореметити тај мир али он је ту, као нека заслужена награда, као одговор или једноставно као смирај и одмор мојој души. На РТС-у ових дана се приказује серија о Достојевском и уопште није онако како сам замишљала, серија је руска па зато и не сумњам у истинитост биографског приказа његовог живота и њега самог...и ја га поново нисам тако замишљала...баш синоћ је био један детаљ о коме сам касније доста размишљала, када је запросио Ану која му је помагала у писању романа као стенографкиња, рекао јој је да не зна да ли може да верује да заслужује љубав, на шта му је она одговорила да га воли и да ће га заувек волети, сада и увек...мени је то деловало мало патетично и сувише драматично и помало неуверљиво, тако да сам желела да чујем и мишљење свог мужа пужа који је пратио серију самном. Питала сам га да ли заиста мушкарци воле да им се жена овако преда, да им каже како ће их увек волети, знате шта ми је одговорио: ООО ДДДАААА!!! То је више био узвик него ли одговор, као неко усхићење, као да жуди за тим, као да то обожава...наставили смо да гледамо серију а ја нисам могла да не приметим како мој унутрашњи мушкарац просто не верује у ту причу, мој мушкарац у мени воли да увек изнова осваја жену а не да му се она простре ко ћилим и каже ево ти на гази ме, ради шта хоћеш ја ћу те увек волети...стварно не могу да разумем ни такве мушкарце ни такве жене...а онда када ме та мисао прошла лукавост се пробудила у мени и одговорила па глупачно не мора да значи да жена то и мисли, она свашта каже али не мисли увек то што каже...аха, па да, то је то, ту тактику такође не подносим, она подразумева лежерност у свему, и лажност пре свега.
Уосталом, што бих се оптерећивала тим питањима, волећу како умем и знам, сурово и импулсивно, детињасто и искрено, бело и црно, дубоко и широко, али не заувек, само док не умрем, после ће душа да воли нешто друго и да тражи нешто другачије...ваљда је то поента, да сада волимо и рстемо и учимо и праштамо да би достигли ону Божанску љубав, оно смирење које сма осетила јутрос, ту захвалност на свему, захвалност што ми ништа више не треба...благодарност на ЉУБАВИ.
Нема коментара:
Постави коментар