среда, 08. фебруар 2012.

Муве.Мува.




Шри Сунчица, која ми је недавно била у посети приметила је страховите промене у мом бићу откад сам овде, на југу. Питала ме зашто побогу убијам муве, та недужна створења!? Замисли, наставила је она, ко зна ко  је та мува!, и шта ако се  у следећем животу ти родиш као сирота мува и мораш да бежиш од неког попут себе!...мој коментар је био да ме ужасно нервирају и да ми се чини као да је та једна мува дошла управо да ми покида све живце, та мува као да има циљ, она је упорна, слеће на стерилисане бебине цуцле и свакојаке мрдалице у мом видокругу и једноставно не могу да дозволим да пљује по свему, просто ме излуђује својим присуством. Међутим Шри Сунчица је наставила своју теорију и подигла тему на виши ниво, интригантнији, испричала нам је свима причу о монаху који се подвизавао и био јако смирен али када би увече легао да спава, осећао је мраве испод покривача и он би се будио скачући из кревета у паничном расположењу скидајући све са себе. Тада му је пришао старији монах и рекао му, брате да си ти смирен не би ти сметали недужни инсекти...схватила сам  поенту.
 
Прошла је недеља, затим и друга, захладнело је, новембар је...дешава се неочекивано отопљење и у наш дом тог дана улеће рој мува, али без претеривања, ја сам их видела свуда и наравно својски се потрудила да их поубијам. Увече те ноћи једна мува, млада и амбициозна,  некако се искрала и завршила у спаваћу  собу, и док је мој муж спавао сном као клада, мува је облетала око моје главе и упорно покушавала да слети на мој нос. На крају сам устала, решена да  се крваво обрачунам са њом,  а она, она одједном као да је у земљу пропала...кретала сам се  као притајени тигар у мрклом мраку док ме муж није питао:" жено,  шта  радиш мајке ти!", одговарам му да не могу да спавам због муве, он се насмејао и задовољно додао, "па знаш ваљда на шта се лепе муве, ха, ха, ха" и окренуо се да спава. Ја сам се вратила у кревет и наставила да да лежим на леђима са пластичном тепалицом  у руци,  и чекала сам  је,своју младу амбициозну мувицу, решила сам да не спавам, уствари није ми се више ни спавало тако да  имам ја времена на претек,  никуда не журим, убићу је  макар до јутра остала да дежурам. 
Одједном потање: А шта ако сам ја заиста једно велико вного*? , и шта ако их као такво једно вного  привлачим, па зашто иначе слећу увек и само  на мене? Питање је одмотало клупко мисли, мисли су отпочеле своје, своје ме узело под своје, тепаљка се опуштала а ја сам утонула у полу сан, у бездан,  мислећи о себи као о гомили ђубрета које тако лежи и привлачи муве ...не сећам се кад и како сам се  успавала али знам да ми је те ноћи та мува слетала више пута на лице, на чело, да сам се крила испод покривача и откривала тек да узмем ваздух, слетала ми је на косу и зујала, вероватно се била замрсила или ко зна шта је већ радила...крај се није могао предвидети...и тако у недоглед...
Да, заборавила сам да објасним ко је Шри Сунчица. Е, она је нешто као, „мој“, а опет може бити и свачији или пак ничији, гуру. Шри Сунчица  би пре рекла за себе да је  ничим изазвано постала, изабрана од нас неколико, да буде то што већ јесте, гуру, само њој као и свим гуруима  треба времена да то заиста прихвати и то заиста и постане. Улога коју треба да одиграмо и због које смо ту где јесмо,  нађе увек начина  да нас пронађе и да нам суптилно покаже пут и разлог свог обитавања на земљи, њена улога је више него јасна, она је рођена да разуме и врати осмех свакоме на лице, она је као Сунце, греје, греје и увек светли. Но,  да се вратим, када кажем гуру онда мислим на неког коме могу  да испричам своје снове. Она има ту  неку  антену и конектована је  на неки извор и та њена танка  нит  хвата сва  моја подсвесна емитовања, мени знана и незнана, све  преносе,  чак и када не умем  до краја да опишем оно што осећам, она  то већ зна.  Тако ми је протумачила крајње неподношљив сан о гуштеру, или рептилу, шта год да је било то чудовиште  ми је у сну  било сакривено у глави.  Та звер није хтела да ме напусти, канджама се заривала у моју главу  као да се плаши свега чему сам прилазила, и никако није хтела да непусти моју косу. Сан је трајао дуго и  никако да престанем да сањам, мала звер би одједном искочила и закачила се на неку греду у некој галерији, осматрала би све око себе  и све присутне госте и одмах се брзином светлости зарила натраг у моју главу. Толико ме то плашило и болело да  сам се саживела са животињом јер је сваки мој покушај да је извучем био крајње непријатан, звер би испуштла неке неописиве крике и заривала ми се дубље у главу. Толико ме  је било страх што носим то чудовиште на себи  да сам се кретала буквално  накривљене главе само да не  узнемирим то мало зло, ходала сам као по иглама,  само да ми не зарије своје кандже...У једном тренутку се чак  појављује и мој муж  у сну,  и пита ме  шта ми је, зашто тако ходам!  на шта сам ја тихим гласом одговорила: псссст,тише молим те,  ништа ме не питај пробудићеш звер која је  у мојој глави!
Сутрадан сам захваљивала Богу што је све  био само ружан сан, то јест  ноћна мора. Истог тренутка сам назвала Шри Сунчицу и испричала јој сваки детаљ сна, на крају сам добила потресно тумачење, заправо Шри Сунчица ми је објаснила како је то  заиста моја звер, која ми се приказала, и да треба да сам захвална што сам је видела, упознала јој карактер, јер неко се никад не сусретне лицем у лице са њом, сматра да треба да будем  захвална на томе...да учим из тога, да спознајем себе преко своје наказе...на крају, некако сам прихватила то тумачење јер је између редова,  негде у свему томе било истине, ја сам се боравећи овде на југу међу својима претворила у звер и оваплотила неко немило лице, постајала сам  сурова, себична и личила сам самој себи на наказу а са друге стране то време ме је учинило очајном...као да мојој патњи нема краја, нема све док сам овде, међу својима...
Сада, када је прошло оно најгоре, са ужасом се сећам тог периода и драго ми је што сам сада постала свесна својих привиђења и поново сам захвална што сам то спознала међу својима :)

Нема коментара:

Постави коментар