петак, 07. август 2015.

Dobro jutro mila moja!


Добро јутро мила моја, љубим уснуло ћеркино лице и полако се спремам за посао, њу ће тата водити у вртић и због тога је јако срећна.

Излазим, палим кола, пуштам радио, и то не било коју станицу  већ радио Панчево, најбоља музика а пре тога сам слушала Радио Београд 2 не због музике већ због занимљивих вести из културе и људи који су гостовали у раном јутарњем програму.

Возим малтене механички, мени је пут до Панчева врло добро знан, мене тај пут одмара, поготову кад прођем Панчевачки мост и погледам на Дунав, као да сам ушла у неки зен вакуум…још ако идем кроз Панчево то је одмор за душу, не знам зашто тако осећам у вези града у коме нисам ни рођена нити сам одрасла али сам поприлично  сигурна да ми уствари  одговара темпо.

Мој темпо се са годинама променио, можда ми баш и није требао Хашимото да ми „каже“  да успорим, или да почнем да заборављам и на заиста битне ствари, па сам већ почела да записујем  сопствене мисли и о чему сам намеравала да разговарам са неким.

Почело је да ме нервира то што сада сви знају да као све се дешава са разлогом,  да нас тргне , да нам на нешто укаже, па добро и да је тако ја и даље  немам времена да себе анализирам и да идем у дубине и висине или да медитирам и удишем до 5 а издишем до 7, заиста немам времена, време иако не постоји * оно тече и њега не  могу да успорим. Уствари сам хтела да кажем да је превише ствари које прођу поред мене и које ме се итекако тичу а ја једноставно немам концентрацију да само удишем и издишем, и јако се брзо изнервирам што се да приметити.

Елем возим, возим, слушам музику и иде песма "I need a dollar, dollar is what I need" и сетим се да ми је неакд давно добар пријатељ поклонио папирну новчаницу  1 долар и рекао да  ставим у новчаник и да ће тај долар привући још новца, још много много пара и ја тај долар заиста још увек носим и заиста су дошле неке паре и сад се питам док слушам ову песму да ли је тада мој пријатељ то  тек тако  смислио да би ме утешио  јер сам била шворц или је папир привукао још папира и то тако  функционише кад имаш вере…да ли је могуће да сам  у то поверовала и  до дана данашњег имам  магични долар, има томе 6 година.

Оно што сам схватила и о чему размишљам док возим и слушам музику то је да желим поново да певам. Певање ме чини срећном, осећам се јаком, моћном, притом заузимам и позу којом стојим чврсто  а и њишем се у ритму музике, јер док певам не размишљам ни о чему само о песми која ме води до заноса.
Занос * то је оно што ми недостаје, да видимо шта све имам, имам човека кога волим и притом је то мој муж, имам ћерку, милу до зла Бога, и сина који је маза, имам ауто, имам кров над главом, имам добар музички уређај и добар радио, имам добар поглед са прозора, имам смисао за хумор. Задовољна сам списком и оним што имам, а да видимо  шта је оно што немам: немам времена, немам довољно простора, немам занос, немам увек осмех на лицу,као неке особе које просто озраче собу и људе кад се појаве, е ја то немам, а т ми се баш допада и таквим људима се искрено дивим!

*Ерланд Лу, у књизи Наиван.Супер пише о времену и заносу.

Нема коментара:

Постави коментар