За Милицу

Крај августа и почетак јесени...

Подсећа ме на Моје време, моје тренутке!

Ветар  почиње јако да дува и  сетим се свих прошлих јесени, видим себе испред прозора, бленем у  дрвеће које се њише, бленем тако у облаке и препознајем разне облике, отварам прозор и сама постајем ваздух, претварам се у ништа које одлази из собе заједно са ветром. Летим и бдим, размишљам о неповратном времену, о људима и случајевима  који су обележили мој живот.

И увек исте  слике, познати  мириси, прошлост носи најдубље ожиљке . Прошлост  никако да ме прође, ја одлазим, али она никада не спава,  умире са нама.

Како би било добро када би постојало место, нестварно, на које можемо да одемо и заборавимо, где глава одмори,  место где бих могла бити сама ...

Е Боже,...шта сам оно ја уствари хтела? 
- Хтела си да будеш певачица...
Е баш ти хвала што си ме подсетио, сад ми је лакше, кад знам колико ми је само мало вере фалило.... како ли је теби кад мораш све ово да слушаш? 
- Интересантно, слушам исту кукњаву и никад ми није досадно, како би, кад сам их ја створио... 

 

Драга моја Милице, све има своје границе, моје срце  почело је  да прескаче оног дана када смо продали кућу у Македонији, тада је сахрањен делић некадашње мене или бар оно чега се сећам да сам била ја, е  и ту ћу да ставим тачку. Али што нисам певачица, то никад себи нећу да опростим!

...патња срца утиче на слабљење душе, слаба душа се препушта, као пожутели лист кога носи ветар, дух се разапиње, између земаљског и божанског и лелуја између....мислим да  сам управо ту сада ја, негде између, једном ногом овде и сада а десном руком високо изнад свега што је овде и сада...ја сам  фрик  који обожава прву јутарњу светлост која се тихо пробија,   осветљава обичне ствари на столу, просветли мене, затим одједном озари цео простор и  у том тренутку све  постаје тако посебно и   величанствено, божанствено, захвалим се Биг Босу на свему...

 Верујем да је свако од нас божанство, чак  и када та светлост не  падне  на нас...